ČITAJ

Kad hrana postane mučenje

Prošlog marta imala sam skoro 20 kilograma više nego danas. Bližim se tom okruglom -20.

Šta se promenilo u ovih godinu dana? Mnogo toga. Zamrzela sam da jedem pre svega.

Prošla godina bila je jako uspešna i turbolentna. Selidba, osnivanje Katalize, zaposlenje u PR i digital agenciji, mnogo događaja koji su dizali i spuštali moj imunitet. Posao je uvek bio top1 na listi prioriteta, dok su na poslednjem mestu, naravno, bili zdravlje i ishrana.

Kako sam se tada hranila? 3 kafe sa mlekom I šećerom dnevno. Jedan obrok popodne. Nikada nisam doručkovala. Odlazak u Mek posle ponoći. Osećaj krivice posle Meka. I verovatno tako u krug. Nikada nisam imala prejedanja, jela sam pogrešne stvari u pogrešno vreme.

I desio se 10. jul, kada je počeo nepodnošljiv bol u stomaku. Temperatura, nadutost, drhtavica, mučnina, probadanje. Boleo m je CEO stomak, toliko da nisam mogla ni da kažem koja je to jedna tačka gde me boli. Uspeli smo da odemo u KBC Bežanijska kosa – gde sam dobila infuziju i ni jednu korisnu informaciju šta je sa mojim telom. Nije kamenje, nije slepo crevo, … Ne znaju šta je.

Sutradan sam dobila terapiju i upute za Zemunsku bolnicu, gde su mi rekli da je moguće da je pesak, ali ne mora da znači. Stomak me je povremeno boleo, a kako bih izbegla osećaj nadutosti, jela sam samo u nužnim situacijama kada sam baš bila preterano gladna.

Dolazi avgust, bez drastičnih promena, i dalje ne znamo šta mi je. Bila je sreda, izlazim iz kanca, moram da završim dve haljine, želim ŠTO PRE da stignem kući. I bam. Samo me je preseklo toliko da sam se paralizovala od bolova. Boleo me je donji stomak ovog puta. Mislila sam da ću ostati nepokretna. Naravno – u bolnici prvo misle da sam trudna, kako bi mi sutradan rekli da imam samo “malo jače ovulacije”. Hmm. Znam da nije ni to.

Izgubila sam već 5 kg za ovih mesec i po dana. Ali taj osećaj izmučenosti ne odlazi. Muka mi je od hrane, muka mi je da jedem. Idem da uradim analize na sve bakterije, sumnjam na Heliko. Nije ni to. Hajmo još analiza…

I konačno krajem avgusta saznajem da imam Ešarihiju. Svi je imamo u crevima. I krenulo je kao bol u stomaku, pa se na kraju spustilo na mokraćne kanale.

Šta sada?

Potpuno nova ishrana. Osvešćenje šta smem i šta ne smem da jedem. A neću ništa da jedem.

Muka mi je od hrane.

Kada bi čovek mogao da živi samo na vodi, to se pitam svakog dana.

I krenula sam da razvijam strah od toga da jedem. Izbacila sam meso (pomoglo mi je). Izbacila sam mleko. Prestala da jedem slatkiše.

Mogla bih da kažem da me je „muka naterala“, ali više gledam na to kao – počela sam konačno da slušam svoje telo. Ali nikome nikada ne bih ni poželela da mu se ovakav presek dogodi u životu.

Da zaključim: Hrana mi nikada nije bila glavna okupacija misli tokom dana, sem kada sam bila na dijetama. Tada je zbog odricanja bila jedina stvar o kojoj sam mislila. Ceo. Dan. A bitna stvar koju sam ovde osvestila je da isključivo ja biram šta ću jesti, samo ja donosim odluke šta ide u moj stomak. Zato mi i nije bilo teško da 2x uradim VMA dijetu, jer se unosi minimalno kalorija na dnevnom nivou.

I nije teško.

Ali prosto, nestala je magija uživanja u hrani.

Tako da ovaj tekst završavam željom: Želim da se ponovo zaljubim u hranu i počnem da volim ono što ću jesti.

1 Comment

  1. lepigosha

    February 28, 2019 at 9:03 am

    Volim da odgovotim na valjani post, a tvoji me postovi posebno inspirišu…problem VMA i svake druge dijete (govorim iz ličnog iskustva, dakle ne laičk) je šta posle…nemoj da se zaljubiš u hranu, veruj mi zaljubi se u Katu i nek ti je ona i samo ona na prvom mestu, slušaj je šta bi jela ona zna šta hoće i upamti… to mi je rekao jedan jako iskren čovek, da bi očuvao figuru i zdravlje moraš naučiti da budeš gladna, dakle ne da se izgladnjuješ ali da jedeš dovoljno, da oči kažu kad je dovoljno ne stomak… divan text bravo

Leave a Reply