ČITAJ

Kako možeš da me voliš ovakvu?

“Zašto si ti sa mnom? Šta uopšte vidiš na meni?” – pitam ga treći put ovog meseca.

“Katarina, ti si meni prelepa takva kakva si. Pa zaljubio sam se u tvoj karakter pre svega!”

Tišina.

“Ali ja sam ogromna. Veća sam od tebe! Kako možeš da me voliš ovakvu?!” – govorim, sad već kroz suze.

“Volim te. Ti si moja i volim te.” – odgovara mi.

“Želim da raskinem jer mislim da ti ne zaslužuješ da imaš ovakvu devojku. Zaslužuješ bolju i lepšu i zgodniju…”

“Ali volim tebe, ti si savršena, neću da te menjam!”

Ne dopire mi ni jedna jedina njegova reč do mozga. Mrak. Potpuna blokada. Zašto mi se ovo dešava? Zašto mi se sve ne dopada na ovom telu? Zašto moj mozak i telo ne komuniciraju?

Ne sumnjam u svoju pamet. U svoju kreativnost. U svoje uspehe koje imam iza i ispred sebe. Ovo nije vezano sa mojim vrednostima i intelektom. Ovo je samo telo i lepota.

Zašto toliko mrzim svoje telo, toliko da mi je ono postalo jedina blokada koju imam da bih razvila kvalitetan emotivni odnos?

Ovako je izgledao razgovor sa svakim mojim bivšim dečkom. Sa svakim sam ovo prošla, imala 30kg više ili manje. Sa svima sam vodila taj razgovor. Kada sam bila mlađa, dešavao se češće. Kada sam bila starija, jednom. Desili su se noću. Kada padne mrak. Dođu ti demoni, uđu u moje telo, rašire se kao virus brzinom svetlosti – a ne postoji lek ili antitela koja se protiv njega bore. Dopustim im da me pojedu. Da me bace u krevet i naprave razor. Dopustim da ne mogu da se smirim, jer me ubede ne vredim, da ne zaslužujem.

Da nisam dovoljno. 

Jednom u šest meseci, nepredvidivo, samo dođu. I te noći kada su oni bili sa mnom, bile su najduže na svetu. Želela sam da budem ostavljena, sama, da dokažem da sam u pravu za sve što sebi govorim.

Ali nisam bila ostavljena. Ti momci ostajali su uz mene iako sam rekla najružnije stvari o sebi. Ali ja sam otišla. Morala sam da vidim kako je to biti zaista sama, da vidim da li će se stvari promeniti. Hoću li ikada voleti sebe?

Želela sam da budem sama, i samoća mi je pomogla.

U mojoj samoći započeti su razgovori sa sobom. Pravi, kvalitetni, teški, emotivni razgovori. Iz moje samoće nastao je projekat #365dosebe. U tim najosetljivijim danima. I sada mogu da kažem da je rad na sebi jedini lek i antitelo protiv ovog demonskog virusa koji ću zvati ne(samo)poštovanje. 

Naravno, sa radom na sebi došao je i strah od novih ljudi, koji mogu da ugroze moju sasvim idiličnu sliku o sebi. Ubeđena da dok sam u vezi – ne mogu da radim na sebi.

Pogrešno. Iako bojažljiva i oprezna, zaštitnički nastrojena prema svom vremenu i promenama koje mi se dešavaju – dopustila sam novim osobama da uđu u moj život. I sada kada vidim, neka, tako je trebalo da se desi. Kada sam bila sigurna da držim sebe, svoje emocije i telo pod kontrolom, shvatila sam da ću ceo život raditi na sebi i da nije u red da uskraćujem sebi druge aspekte života.

Plašim se tog mraka. Naravno. Ali sve dok se svakog dana osećam dobro sa onim što postižem – za mene je dan.

———-

Posebnu zahvalnost dugujem Ljubinki Debeljak, psihoterapeutkinji koja me je navela da “slomim” staru Katu, i krenem i izradnju nove. Hvala.

Njen telefon je 0638930306, i ima najveću preporuku od mene za života.

Leave a Reply