ČITAJ

Medveđa usluga

Da li je naš život predodređen samo jednim događajem iz prošlosti, ili čitavim nizom?

Ili je to verovanje koje smo sami stvorili –  da mi se BAŠ to nije dogodilo, ne bih bila sada ovde?

Ja verujem da jedanog životnog događaja nije bilo, sigurno ne bih bila ovde gde sam. Tako da je ovo priča o mojoj razrednoj i spašavanju male Kate od padanja prve godine Srednje škole.

Vraćam se u 2009. godinu, tada sam tek upisala Opštu gimnaziju. Moja mama je verovala da sam ja dete za tu školu, verovatno jer sam imala toliko interesovanja pa nije znala gde mogu drugde da idem. Generalno je sve išlo kako treba, ali kao dete iz Zemuna koje dolazi na Novi Beograd u školu, malo sam pala sa neba. Imam 15 godina, ne znam šta želim u životu, na tuđoj teritoriji. Ne pamtim ovo kao neki lep period svog života, niti bih se vratila u srednjoškolsku kožu. Na kraju prvog polugodišta imala sam zdravstvene probleme, pa sam nedelju dana provela u Zemunskoj bolnici na ispitivanjima. To me je unazadilo što se tiče predavanja, i ostala sam neocenjena iz nekoliko predmeta (svi srednjoškolci znaju da je to mnogo gore nego da imaš jedinicu).

Kada je počelo drugo polugodište, pokušavala sam da se vratim u taj mindset učenja, ali sam podjednako paničila što nisam dala dobre rezultate na polugodištu. Toliko da nisam mogla da se koncentrišem, da dobro spavam, da bilo šta naučim.

I jedan dan, umesto u školu, otišla sam u biblioteku u Zemunu da krenem da učim. Ali šta sada da krenem da učim? Imala sam 5 predmeta iz prvog polugodišta, a novi kontrolni i ispitivanja bili su mi za petama. Odlučila sam da ću ja i sutra da dođem u biblioteku, umesto da odem u školu. I dan posle. I dan posle.

Prošlo je tačno 3 nedelje kako nisam bila u školi. Shvatila sam da moram da krenem nazad i vratim svoj život u normalu jer vrlo lako mogu da padnem celu godinu. Tu dolazi moja razredna, Zorica Kovač, predaje matematiku (nisam bila fan matematike, ali sam bila fan razredne kao takve). Pita me za opravdanje. Kažem da će mama doneti kako već ove nedelje. Naravno, nisam ni znala kako da saopštim ovo roditeljima – biću kažnjena zauvek. Tako da sam još desetak dana prolongirala to opravdanje, dok nisam skupila hrabrost da kažem mami šta se tu sa mnom desilo, razredna mi je bila za petama.

I opet, greška u koracima, slagala sam da je bilo samo nedelju dana umesto tri nedelje biblioteke. Uh. Teško mi je samo da se setim tog priznanja.

Mama odlazi, šokira se, naravno da sam u kazni, jedina životna relacija mi je kuća-škola. Prvo, niko mi nije verovao da sam bila u biblioteci, a to je bilo zapravo jedino mesto gde kao đak možeš da učiš. Zaista nisam bila problematično dete. Tu je razredna ispala pravi laf. Posle razgovora sa mojom mamom, otišla sam kod psihologa koji mi je dao dijagnozu adolescentske krize. Ne znam kojim lepim rečima je to opravdanje prošlo na sednicama, ali se sećam šta je razredna rekla mojoj mami tada:

“Ovo ni kum ne radi, gospođo Ivakić. Učinila sam Vam medveđu uslugu”.

I jeste. Nisam pala prvu godinu gimnazije. Čak sam bila vrlo dobra na kraju. Narednih godina bila sam bolja i nisam imala ovakve pehove. Radila sam preko letnjih raspusta, shvatila sam šta volim, upisala sam faks odmah posle gimnazije.

Da li bi moj život zaista bio isti da razredna nije prepoznala da sam dobro dete koje proživljava krizu? Ne verujem. Ne verujem da bi se kockice tako lepo uklopile kao što su sada. Svi imaju padove tokom života, ali bitno je da znaš da ne moraš da ga prolaziš sam/a.

Moja razredna je stvarno bila velika carica. Često mislim na nju i skoro sam je sanjala. Vozile smo se u taksiju, izgledala je sjajno u snu. Nosila je njenu kratku plavu frizuricu, a prodorne plave oči su joj se caklile. Pitala me je kako sam i šta radim, a ja sam joj pričala o tome kako šijem i kako mi je bilo sjajno na fakultetu. Razrednim starešinama je to uvek drago da čuju, I zaista ih zanima kada pitaju. Stvarno je bila srećna, vedra i blesava, kao što je uvek i bila. Kada sam je pitala gde idemo, rekla mi je: “Pa idemo kod mene u posetu”. Tu sam shvatila, išle smo na groblje. Počela sam da plačem, ali sam bila srećna jer sam je videla da je dobro.

Moje razredne nema već četiri godine. Ovakvu “medveđu uslugu” nikada neću moći da joj vratim, dok sam živa, sem da budem večno zahvalna i da mislim na nju. Hvala, razredna!

1 Comment

  1. LepiGosha

    January 22, 2018 at 7:08 pm

    Ljudi žive dok ih se sećamo a ti si njeno ime pustila u etar… postala je javna ličnost (eto medveđe usluge). A ovaj post svedoči o tome koliki si čovek. Jednom.sam te video i zračiš energijom. Ako ima “gore” života energiju ovog posta osetiće i razredna. Bravo za post

Leave a Reply